Мостови

НЕОБИЧАН МУЛТИЕТНИЧКИ ОБРАЗОВНО-УМЕТНИЧКИ ПРОЈЕКАТ СРЕДЊОШКОЛАЦА БУЈАНОВАЧКИХ, ПРЕШЕВСКИХ, ВРАЊСКИХ: ТИНЕЈЏЕРСКИ ПОП ШОУ НА ЧЕТИРИ ЈЕЗИКА
Ти. Ја. Ми
„О учењу и школи. О хобијима и моди. О мами, тати, браћи и сестрама. О друговима из одељења. О ТВ програму, Фејсбуку, Ем-Ти-Ви-ју, Јутјубу, графитима и Лиги шампиона. O хороскопу и кафи, заљубљивању, одљубљивању, дописивању испод клупе. О (не)оправданим изостанцима, о разредној, о педагогији, журкама, слаткишима, шминки. О дијетама и о необичној особи која те посматра са огледала. О кечевима и двојкама, о тројкама и о џепарцу. О путовањима на којима смо били. О путовањима на којима нисмо. О жељама и о сањању. О плановима за будућност. О Мени. О Теби. О Нама. О одрастању и још понечему”

Пише: Зоја Вукашиновић

„Ми нисмо обични људи! Ми смо глумци-маринци!” пролама се кроз салу бујановачког Дома културе. Четрнаест малолетних „маринаца” стоји у врсти. Овим узвиком почињу вежбе акробатике и већ у следећем тренутку, сви се разлећу по сцени. Мала, нежна Дафина удара свог знатно крупнијег друга; он одлеће два метра, затим се стропоштава на под. „Ти ћеш мог дечка да дираш, кокошко?!” виче Миљана на Ерсану, хвата је за косу, па је удара о зид.
„Милена, какав је то шамар?!” добацује Александар Лазић. „Бољи би шамар лупила моја баба тегли са зимницом!” Милена и њена клинч-партнерка Несибе постиђено се правдају: „Како да се бијемо, кад се волимо?!” „Како?!” нервира се Александар, „најжешће туче су оне из љубави!” Не успева да обузда свој глумачки темперамент, па из првог реда публике спретно скочи на сцену. Стаје између Милене и Несибе, подучава их глумачком шамарању. Изгледа баш као право, само што никог не боли...
Између „глумаца-маринаца” провлачи се камерман. Док снима, вешто избегава залутале сценске ударце. У трећем реду гледалишта, загледани у екран лаптопа, преводилац Рахим Саљиху и драматург Миња Богавац расправљају о адекватном албанском термину за стрип. „Comic book”, покушава Миња, користећи се енглеским. „Хоћеш да ми кажеш да Коха Диторе не објављује стрип каиш са четири сличице?” „Објављује”, одговара Рахим, „aли, ја не знам како се то на албанском зове.” „Па, какав си ти то онда Албанац?” гунђа она и некуд одлази... Петнаест минута касније, враћа се победоносно, носећи одштампану страницу са Википедије. „Стрип, Рахиме! Стрипе или стрип! Ето, тако се на албанском каже стрип, кад већ морам да те учим твом матерњем.” Рахим се загледа у страну коју му она показује, затим је пољуби у образ, па настави да куца.
Радну атмосферу, прекида Зоран, организатор, уносећи кесу пуну сокова, грицкалица и слаткиша. „Глумци-маринци” га поздрављају скандирањем његовог имена, затим се бацају на ужину. „Зоки, ти си цар!” виче неко од деце, док остатак креативног тима љубоморно објашњава: „Лако им је да га воле, кад им он не држи радионице. Никад их не критикује, него им само доноси храну, одлази по њих, или их развози кућама... Немају појма какав је он намћор, у суштини. Од кад смо дошли у Бујановац, понаша се као да нам је свима тата, иако је најмлађи у екипи!” Зоран се на коментаре својих сарадника осмехује. „Уметници!” каже нежно, са дозом сажаљења.

ПРОЦЕС ВАЖНИЈИ ОД ПРОИЗВОДА

„О каквом се овде пројекту уствари ради?” пита их ваш репортер, користећи прву паузу да их одведе у страну.
Александар Лазић и Милена Миња Богавац, скоро у глас: „Пројекат се зове Ти и Ја смо Ми, финансира га Република Србија, преко Координационог тела за три општине на југу.” Пошто примете да су одговорили истовремено, обоје се засмеју. „Од кад радимо заједно, стално нам се догађа да кажемо исту ствар, у исто време. Мислим да је то знак да смо одличан тандем”, каже Александар. „Ја мислим да то значи: ТИ И ЈА СМО МИ!” додаје Миња шаљиво.
„У питању је образовно-уметнички програм намењен ученицима средњих школа у Бујановцу и Прешеву. У протеклих месец и по дана, одабрани средњошколци прошли су кроз низ позоришних, драмских и других радионица. Циљ нам је био да на крају направимо целовечерњу представу. Премијера у Бујановцу била је 2. децембра 2009, неколико дана касније играли смо у Прешеву, затим на великој сцени Београдског драмског позоришта. Наши млади глумци имали су трему од извођења пред родитељима и друговима из школе, док нас двоје највише бринули како ће представа проћи у Београду. Александар је дипломирао глуму, ја драматургију. Обоје већ десет година радимо у професионалном позоришту. Мада иза себе имамо много представа, ова нам је посебно драга, јер је то наш редитељски деби.”
„У раду на оваквој представи нема професионалног притиска”, додаје Александар. „Процес кроз који смо прошли важнији је него сам производ. Иако мислимо да смо направили забавну, модерну представу за младе, много је важније то колико су полазници радионица лично напредовали током рада на њој. А јесу. Пошто се о целом пројекту снима и документарни филм, недавно смо прегледали прве снимке. Нисмо могли да препознамо наше глумце-маринце, који пре месец дана нису умели да ходају, ни да говоре. А погледајте их сада! Неке од њихових вежби могле би, без проблема, да се покажу на испиту глуме.”

ОПИС СТВАРИ, У ДВА ГЛАСА

Миња: „Истина је да су савладали основне глумачке технике и принципе рада у позоришту, али је још важније то што су напредовали као људи. Када смо почели да радимо, ови клинци се нису ни познавали, иако живе у истој малој вароши. Српска деца нису знала ни реч албанског. Албанци су се правили да не разумеју српски. Пре почетка пробе, стајали су подељени у три групе: албанску, српску и ромску. Нису се мешали, нити показивали интересовање једни за друге. У међувремену, њихове три групе су постале једна. Албанци су нагло пропричали српски, Срби се труде да уче албански. Једино су ромска деца, поред матерњег, од самог почетка говорила и српски и албански језик. То је занимљиво. Још је занимљивије то што су почели да се друже и после проба. Пошто смо упознали овдашње прилике, схватили смо да им је за тако нешто било потребно пуно храбрости. Албанско и српско становништво овде се углавном не меша. Поготово када су у питању млади људи. Неки од њих се међусобно познају, углавном са семинара и летњих школи које им организују различите стране фондације. На тим путовањима се друже, али када се врате у Бујановац престаје сваки контакт. Ако се сретну на улици, само се дискретно поздраве, јер би могућност да застану и попричају покренула варошка оговарања. За младе Српкиње овде нема горе казне него да комшије почну да причају како их виђају са Албанцима. Таквих девојака стиди се цела родбина; њихова заједница их одбацује, а албанска не прихвата. С друге стране, Албанке које се виђају са Србима потпуно су незамислива категорија. Васпитаване су врло строго, у патријархалном систему. С обзиром да имају пуно рођака, практично су под сталном контролом.
Када у једној таквој средини направите тим младих људи спремних да једни крај других стану на сцену и проговоре о свом животу, постигли сте велики успех.”
Александар: „Наравно, све то нам не иде глатко. Свакога дана постоји могућност да изгубимо неког маринца. У почетку смо могли да дозволимо да се екипа осипа, али је сада другачије. У тиму су остала најталентованија и највреднија деца. Уложили су пуно труда, времена и љубави, па им је до ове представе стало више него нама. Збогтога се свим расположивим средствима боримо за сваког од њих. Организујемо родитељске састанке, зовемо телефоном, одлазимо у посете, шармирамо очеве и мајке, довозимо их са проба и на пробе. Молимо, преклињемо, обећавамо, а у најтежим случајевима помаже нам и председник општине, који апелује на породице да дозволе деци настављање активности у нашој радионици. Ми разумемо да су сви они редовни ђаци и трудимо се да рад на представи не омета њихове школске обавезе. Ипак, тешко нам је да разумемо због чега се ваншколска настава посматра као нешто грешно. Све наше пробе су јавне, па свако кога занима шта деца овде раде може да дође и сам се увери. Ово је глумачка школа, у којој предају (поред нас и наше колегинице Тиње Дошен) и глумачке легенде: Никола Симић и Борис Комненић. Не радимо ништа забрањено! Неки од полазника ће можда бити глумци, али, без обзира на будуће професије, вештине које су овде савладали сигурно ће им бити корисне. Правилно држање и кретање, разговетан говор, граматика српског језика, свест о сопственом телу, правила професионалног шминкања и оно најважније: самопоуздање! То су ствари које не треба да знају само глумци, већ и професори, правници, трговци и лекари.”

ОТКРИВАЊЕ ЛИЧНОСТИ, БЕЗ ОГЛЕДАЛА

Полазници радионица одабрани су на тродневној аудицији, на којој се појавило више од сто кандидата. Том приликом, највише их је занимало како средњошколци разговарају, мисле и каква су им интересовања. Тако су на радионице примили шарену групу. Неки од полазника су се показали као вешти имитатори, певачи или глумци са искуством, друге је препоручило познавање Лиге шампиона, треће веровање у вечну љубав, четврте поезија коју пишу.
Миња и Александар: „Код два полазника привукло нас је само то што су на аудицију дошли ексцентрично обучени. (Смех.) Мада су имали грозне фризуре, претпоставили смо да је потребно много труда да би се на глави направило такво чудо, и то нам се допало. У њиховом узрасту, потреба за индивидуалношћу показује се на најразличитије начине. Нисмо погрешили! Показали су се као бескрајно занимљиве личности, само што сада своју креативност испољавају на пробама, а не пред огледалом.”
Проба, прва сцена представе. На четири језика, млади глумци говоре о својим најдражим фотографијама. Кад су чули да их после пробе очекује фотографисање за Националну ревију, неки од њих кажу да ће им, можда, баш те фотографије постати најдраже у животу. „Не претерујем!” каже петнаестогодишњи Садрија. „Ни једна друга слика ми није изашла у новине!” „У новинама”, исправи га остатак групе.

***

Пројекат
Ти + Ја = Ми. Образовно-уметнички пројекат намењен ученицима средњих школа у Бујановцу и Прешеву. У форми креативних радионица, четрнаесторо најталентованијих средњошколаца добило је прилику да ради са бројним уметницима и предавачима из Београда, Ваљева, Новог Сада и Сомбора. Током двомесечног програма, заснованог на изучавању драмских техника (интензивне пробе, радионице, семинари и тренинзи), припремљена је позоришна представа и одиграна у Бујановцу, Прешеву и Београду. Пројекат је финансиран из буџета Републике Србије, преко Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа. Поред осталог, полазницима је омогућено да кроз игру и дружење развију разумевање других култура и толеранцију.
Нисмо исти – али смо исто!
Нисмо једнаки – али смо једнако!
Ти си ти. Ја сам ја.
Заједно можемо бити свет!

***

Аутори, глумци
Концепт, текст и режију урадили су Милена Богавац и Александар Лазић.
Играју: Дафина Алију, Милена Андрејевић, Бујар Бајрами, Абелант Захири, Ментор Заћири, Дејан Јаћимовић, Ерсана Кадрић, Миљана Николић, Несибе Османи, Садрија Раимовић, Иван Стојковић, Милица Стошић, Блерим Хасани, Мирослав Џикић.

***

Именик учесника

Дафина Алију завршава четврти разред средње медицинске школе и планира да упише студије у Тирани. Када стекне звање педијатра, вратиће се у свој родни град, где би волела да помаже деци. Омиљени предмет у школи јој је биологија, хоби певање, уз брата и оца заволела је фудбал. Прати утакмице у лиги шампиона. Поред албанског, говори српски, енглески и шпански језик.
Милена Андрејевић је ученица средње школе „Свети Сава” у Бујановцу. Желела би да заврши права на Нишком универзитету, где сада студира њен старији брат. Рођена је у Гњилану, а као расељено лице са одличним просеком у школи постала је стипендисткиња једне невладине организације, у којој учи немачки језик. Планира да се, након завршетка студија, врати у Бујановац.
Бујар Бајрами је ученик средње медицинске школе. Омиљени предмет му је анатомија. Воли медицину, јер је хумана, али би, уколико се укаже прилика, волео да постане и глумац. Више од десет пута прочитао је Шекспировог Хамлета, своју омиљену књигу. Слободно време најрадије проводи за компјутером, навија за „Челзи”, омиљени фудбалер му је Кака, коме се нарочито диви због фер игре. 
Абелант Захири је ученик средње медицинске школе, воли математику и рачунар, на ком најчешће игра игрице. Као и његов старији брат, аматерски се бави глумом. Навија за „Барселону”, нервирају га латино-америчке сапунице на телевизији, воли фудбал и вожњу бициклом.
Ментор Заћири је ученик медицинске школе, а планира да школовање настави у Америци. Хоби му је плес, члан је фолклорног ансамбла „Јехона”, с којим је путовао у више европских земаља. Волео би да буде лекар, као и његов отац. Има старијег брата, радује се и млађем који ће бити рођен почетком 2010. Омиљени спорт му је кошарка, одлично говори енглески, не стиди се да призна како верује у љубав.
Дејан Јаћимовић је ученик средње школе у Прешеву, воли математику, желео би да ради у полицији. По завршетку средње школе, уписаће Факултет за државну безбедност у Београду, где и сад често одлази, јер му тамо живи деда. Најстарије је дете у петочланој породици, слуша рок музику, зарађује помажући оцу, који води грађевинску фирму. Не привлаче га путовања, али му не би било тешко да отпутује било где на концерт његове омиљене групе „Iron Maden”.
Ерсана Кадрић је ученица техничког одељења у школи „Свети Сава”. Воли компјутере, после завршетка средње школе нада се сигурном послу у тој области. Пева, воли моду, иако се не осећа пријатно у женственој одећи. Каже да је упорна и храбра, добар пријатељ и опасан непријатељ.
Миљана Николић је ученица средње школе „Свети Сава”. Љубав према уметности усадио јој је отац, аматерски глумац и песник. Нада се да ће бити глумица, члан је свих школских секција које имају везе са тим. Обожава телевизију, нарочито домаће серије и reality show програме. Пријавила би се, каже, за учешће у сваком од њих, пише римовану  поезију, љубавне тематике. Највише на свету воли своје старије сестре, које су јој најбоље пријатељице и највећа подршка.  Нада се да ће пропутовати многе земље. Не би јој било жао ако због глумачке каријере буде морала да напусти родни град.
Несибе Османи је ученица првог разреда средње школе, одличан ђак, председница одељенске заједнице, чланица ђачког парламента. Завршила је курс медијације и поноси се што је сматрају најбољим медијатором у школи. Има родбину у Бихаћу, где проводи летње и зимске распусте. Планира да студира у иностранству, а због добре другарице коју тамо има, највише би волела када би уписала факултет у Хамбургу. Културолошки је освешћена, каже, проучава историју Рома и њихову културу. Обожава индијске филмове. Уз баку кројачицу, научила је да шије ношње какве носе глумице у тим филмовима. Животна жеља јој је да с човеком за ког ће се удати пропутује Индију. Али не планира да се уда док не пронађе неког кога ће искрено да воли. 
Садрија Раимовић иде у школу „Свети Сава”, врло добар је ђак, тренира кошарку и ватрени је навијач „Звезде”. Прати све домаће ТВ серије, воли фолк музику, омиљени певач му је Дарко Лазић. За себе каже да је искрен: „Што ми је у стомаку, то и у говору.” Нада се да ће пронаћи супругу „која није ни лепша ни глупља” од њега. Волео би да отпутује у Енглеску, па зато учи тај језик, у ком га највише збуњује спелинг.  
Иван Стојковић не зна шта је то слободно време. Поред школе, игра у аматерском позоришту и сарађује са неколико невладиних организација. С часова јури на пробе, састанке и представе. Да би зарадио џепарац, не избегава ни најтеже физичке послове. Летње распусте проводи радно, па је стекао много искуства у грађевинским пословима. Волео би да буде професионални глумац, али зна, каже, да ће се, штогод да му буде професија, позориштем бавити макар из хобија. Брзо учи текст, обожава да гледа цртаће, омиљени писац му је Бора Станковић.
Милица Стошић је одлична ученица у школи „Свети Сава”. Уписаће Факултет политичких наука у Београду. Желела би да се бави дипломатијом, због чега редовно прати политичка збивања у свету и вредно учи енглески језик. Прошле године, победила је за избору за „Мис Бујановца”, а ласкаву титулу најлепше девојке понела је и на прослави мале матуре. Воли књиге, филмове и интернет, желела би да пропутује све светске метрополе. Нада се да ће јој посао у дипломатији то омогућити.
Блерим Хасани је ученик општег смера у гимназији „Сезар Суроји”  и талентован аматерски глумац. Желео би да студира глуму у Приштини. Себе, жанровски, види у пре свега у комедији. Велики је гурман, каже. Има много пријатеља, везан је за своју породицу, нарочито једногодишњу сестру Ерину.
Мирослав Џикић живи у Врању, а ученик је средње школе „Свети Сава” у Бујановцу. Ексцентричан је, много више од школе привлаче га ваншколске активности, нарочито музика и плес. Има дара за цртање, жели да постане модни креатор. Познат је као одличан кувар, уметник шминке, организатор најбољих журки. Своје три најдраже пријатељице доживљава као породицу, иде у плесну школу, привлачи га езотерија, радо проучава магију.

***

Глумити глумицу и публику
У топло октобарско поподне житељи Бујановца седе у парку, поред обданишта. Читају новине, дремају на сунцу и разговарају. А онда у парк упада екипа представе „Ти и Ја смо Ми”, предвођена „лудим редитељем” Александром Лазићем. Милица, локална мисица за 2008, води вежбе загревања. Следе вежбе дикције и сценског покрета. „Пет оштрих и пет меких кретњи, са звуком!” командује редитељ, на радост случајно окупљене публике. Затим види да му једна од полазница недостаје. „Где нам је нестала Ерсана?!” Вежба се прекида, Александар гледа около, па примећује Ерсану Кадрић на најудаљенијој клупи. Седне до ње. „У чему је проблем?” пита. „У томе што су они клинци тамо из Ромске Мале, ето у чему!” шапуће она. „Испашће да ја овде глумим неку глумицу, а то су ми комшије и сви ће да ме зезају!” Након петнаест минута разговора, Ерсана се, ипак, враћа у групу. Ради своје вежбе, храбро и убедљиво. Остатак тима поздравља је аплаузом, ком се прикључују и ромска деца. „Шта је сад?” пита их Ерсана на ромском. „Јадна ли сам ја глумица, кад ми ви, мусави, глумите публику!”